Дана 5. новембра, у прелепом простору галерије Друштва архитеката Ниша, у оквиру манифестације “Дани архитектуре Ниша”, свечано је представљена нова публикација Фондације – “Мале грађевине-велике архитектуре”.
Пред дивним сарадницима, колегама и љубитељима архитектуре, подсетили смо се значајних тренутала и признања, која су обележила нашу прву деценију.
На промоцији су говорили: проф.др Александар Кековић, испред ДАН-а, Емилија Ћоћић Билић, историчарка уметности и директорка Галерије СЛУ Ниш и ауторка књиге, Елена Васић Петровић.
Преносимо у наставку излагање и утиске о књизи колегинице Ћоћић Билић:
“Публикација Мале грађевине велике архитектуре – изазови заштите сакралног културног наслеђа у фокус ставља објекте – некрополу, цркве и манастире не импозантне по монументалности, већ по значају који су у прошлим временима имали за народ овог поднебља пре свега у духовном смислу. Она истовремено сагледава њихову архитектонску и уметничку вредност у контексту историјских дешавања и друштвено-економских околности. Сам назив и реч изазови у њему, мене као некога ко се бави музеологијом у области савремене уметности и у практичном смислу је везан за бригу о културном наслеђу, додуше о рецентој продукцији, асоцира на препреке, проблеме и евентуалне ризике. И то је управо оно што ова књига документује.
Због тога сматрам да је, поред тога што је круна десетогодишњег деловања Фондације, овакво издање драгоцено, јер мапира сакралне објекте на југу и југоистоку земље, упознаје нас са пореклом и историјатом, особеностима, ктиторским породицама, изградњом, често по фазама, судбином, обновама, обимним истраживањима, спасвалачким и конзерваторским интервенцијама које су спровођене. Једном речју указује на важност чувања и очувања грађевина овог типа – сведочанстава једног времена. Са аспекта савременог, публикација доноси и истраживања новијег датума и предузете заштитарске поступке, указује на добре праксе, али и оне у којима се заказало, у којима смо као друштво заказали. Пример који треба да послужи као опомена како се са наслеђем не поступа илустрован је нама најближом, сплетом околности пре две деценије откривеном, ранохришћанском гробницом са Христовима монограмом у насељу Јагодин Мала, коју је фреско сликарство у унутрашњости издвојило и сврстало у ред јединствених налаза светског значаја. Делим утисак ауторке да је грађанство релативно ускраћено за сазнања о какавом значајном открићу у њиховом комшилуку је реч, што не умањује на жалост штету изазвану неправовременим деловањем и нечињењем.
Можда је због тога посвета ауторке, поред стручне јавности, обичном човеку битна, јер буђењем свести о важности упознавања и очувања наслеђа код појединца, градимо друштво одговорно према баштини и историји, друштво које негује вредности. У том смислу, уз све научне чињенице и стручне оствре, добродошлим и оправданим сматрам изнета опажања и коментаре, која иако ауторка приписује личном, јесу реч архитекте и некога ко је каријеру посветио конзервацији и рестаурацији непокретног културног наслеђа. Треба их схватити као савет, позив и упозорење.
Наравно има и примера добре праксе који сведоче деценијским сложеним спасавалачким и конзерваторско-рестаураторским подухватима, ентузијазму стручњака упркос административним, техничким и финансијским препрекама, компромисима са црквом и локалним становништвом. Публикација нас упознаје и са ванредним, помало невероватним околностима са којима су се стручни тимови сусретали на терену. Ентузијазам и огромна жеља су речи којима се могу објасни напори са којима су екипе археолога, конзерватора, сликара биле суочене пре скоро пола века да би уопште дошли до Манастира Светог Јована Богослова у Поганову – није било пута, моста на реци Јерми, није било струје. Овај надалеко чувен манастир, живописан у 15.веку ретким иконографским решењима богатог колорита загасите гаме, икона сликаних током друге половине 19.века, као и сваки објекат независно од намене, и данас изискује интервенције, радове и одржавање. Првобитни, дрвени позлаћени иконостас из 1620. пренет је у Софију, те данас Погановску двострану икону можемо видети у Археолошком музеју у Софији. Издвојила бих станичењску цркву, крајње скромне спољашњости, чији живопис уверљивим приказима ктитора, властеле, монаха, историјских личности у одорама, раскошним костимима, хаљинама са богатим накитом илуструје средњовековни живот баш као што је и ауторка окарактерисала уткан у златне нити. Истовремено фреска са ктиторским моделом храма даје вероватноћу да је црква била живописана и споља. Приказ ктитора у великој мери расветлио је првобитни изглед Цркве Свете Богородице у Доњој Каменици у Књажевцу, чији је живопис, поготово у спратном делу био у јако лошем стању, али је по фазама, уз отклањање оштећења и узрока, спречено даље пропадања. Манастири су подизани на најзначајнијим саобраћајницама и распоређени на простору који је држава обухватала или имала духовни утицај. Тако је на једном необичном месту, у рударском крају, у селу Штава у Куршумлији на некадашњем Дубровачком путу у 17.веку никла црква Светих Мине, Виктора и Вићентија. Сасвим скромних димензија, покривена каменим плочама, осликана сценама из живота Светог Мине, ратника из Египта, ретким приказом у српским црквама и манастирима, издваја се ликовним поступком и изразом, делом несумњиво даровитих сликара. Више пута пустошен и обнављан Манастир у селу Темска крај Пирота из 14.века, са свим одликама наших најзначајнијих и најстаријих храмова, слави одговарајућим циклусом култ Светог Ђорђа, заштитника ратника и обиљем иконографских детаља илуструје, између осталих и сцене Христових мука….. једном речју то су ризнице и богате културно-уметничке заоставштине.
Избором грађевина обухваћена је значајна временска линија – поменута некропола припада крају 4. и почетку 5.века, остале грађевине су датоване од 13. до 17, те као целина ова селекција даје увид у развој и промене у поимању архитектонске и уметничке мисли.
Поменула сам на почетку реч изазови у наслову, мислим да савремено доба налаже да говоримо о перспективама, о превентивим поступцима, да би омогућили оно што и Закон о заштити културних добара дефинише уз прикупљање, чување, бригу, проучавање, публиковање – то су промоција и презентација. Вид промоције јесте и ова публикација, основ за будућа проучавања.”
Емилија Билић, виши кустос